Било је то давно,али као да ми јесада пред очима

                      
 
          Често нисам знала како бих јој нешто објаснила, али она је сама знала шта хоћу да кажем. Она је знала да прича са мном иако то није било могуће. Једино је она знала шта ја мислим. Прихватиле смо то чудно пријатељство.  И ето, била је посебна, другачија од свих које сам познавала.
          Овим реченицама описала сам вам своје омиљено место, своју јабуку. Та јабука је била посебна. Поред ње сам проводила и тужне и срећне тренутке свог детињства. Завлачила сам се у њене крошње и полако одлазила у царство снова и маште. Кад бих са другарима играла жмурке, јабука је увек само мене заклањала. Осталима би вирила рука, нога, глава...
          Једног дана била сам на рођендану код другарице. Када сам се вратила, легла сам на кревет и убрзо заспала. Пробудила ме је страшна галама: „Ниже, ниже, мало ниже...“ Истрчала сам напоље и видела багеристу како чупа дрвеће из корена. Боса сам потрчала ка багеру и видела да се приближава мојој јабуци. Када ме је багериста угледао, махнуо ми је у знак поздрава. Моја, осечена јабука падала је на земљу. Вратила сам се кући и почела да плачем. Моји су ме тешили говорећи да ће засадити ново стабло које ће бити још лепше, али то ми ништа није значило.
          Било је то давно, али као да ми је и сада пред очима. Место на којем је расла јабука и даље посећујем. Очи ми се напуне сузама када се сетим како ме је јабука гостила својим плодовима и како бих се тада препуштала уживању и сањарењу.
                                                                                     Кристина Карличић, 6.разред