Чудесни свитац мог детињства

          Јутро је. Отварам сањиве очи, а тако бих радо наставила да спавам. Куда ми то журимо? Све пролази, нестаје. Имамо ли ми времена за нас, за сећања?
          Затворих очи и благ осмех ми прекри лице. Негде из даљине, зачух тихи глас, нежан као шапат. Зачух глас свог свица. Одувек ме је верно пратио тај свитац. Питам се- одакле му толика снага и моћ да ме увек прати, штити, воли? Путем којим хода мој свитац, и ја волим да ходам. Осећам у души да је тај пут прави. Док њиме пролазим, не осећам ни страх, ни зебњу. Мој свитац је увек уз мене. Његове очи су увек на мом рамену, у мојој коси.  Црне, најдраже, најлепше, најсветлије- то су очи моје мајке. Нити се будим, нити лежем без њих. Шта да урадим и како да сачувам тог свица да се не угаси? Хоћу да светли заувек.
          Тај свитац је сва чар мог детињства, испуњава ми дан, испуњава ноћ.
                                                                                                            Сања Јелић, 6.разред