Док сам посматрала залазак сунца

 
          Сваког јутра са истока долази. Обиђе нас и оде на запад. И сваког дана понавља своје путовање. Није му досадно, јер зна да то ради у корист људима и свим живим бићима на свету. Сви га ми волимо и треба нам, јер оно је Сунце.
          Дође па оде, дође па оде и тако сваког дана. Свему што постоји даје живот. Увече нестаје иза брда, иза кућа, и за собом оставља све нас. Тада ми тонемо у лепе снове да бисмо га ујутру поново дочекали.
          Било је касно по подне. Седела сам у башти, у удобној столици и читала књигу. Пролазило је време, а ја нисам ни примећивала. Несвесно сам подигла главу и спустила је настављајући да читам књигу. Неколико тренутака, спуштене главе, размишљала сам о томе што сам видела, сећање ми је било мутно. Онда сам поново, свесно, подигла главу и видела невероватан призор. Сунце више није било на месту на којем је било пре. Сад је било иза брда, једва се видело. Али, видело се нешто друго. Небо су обасјавали разнобојни Сунчеви зраци. Облаци су добили розикасто- наранџасту боју. Птице у лету као да су у рају. Цело небо је постало чудесно, као у машти. Виђала сам ја на хиљаде залазака Сунца, али никад нешто овако лепо. Не може се речима описати овај призор, јер та слика коју сам видела вреди више него хиљаду речи које би је описале. Трава је потамнела, сенка је пала на куће. Срце је одједном почело да ми лупа. Просто нисам могла да се одвојим од те лепоте. Као да је све било посуто златом. Све, цела природа је певала. Поточић се пресијавао од Сунчевих зракова. Имала сам утисак да је Сунце хтело нешто да нам каже. Ко ће знати?
          Упамтила сам једино да ми је ово била најлепша слика, сликана из дубине душе.
                                                                                        Марија Славковић, 7.разред